Opis

Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Radio je kao profesor srpskog jezika u Vranju, Pirotu i Leskovcu.
Zbog svojih političkih uverenja i objektivnog sagledavanja događaja na srpskoj političkoj sceni, bio je proganjan, premeštan i otpuštan sa poslova gimnazijskog profesora.
Nakon Majskog prevrata i ubistva Aleksandra Obrenovića 1903.godine, pokreće politički list „Stradija“, u kojem na njemu svojstven način piše o dešavanjima u zemlji i na taj način izražava svoj bunt protiv tadašnjeg režima dinastije Karađorđević.
Razočaran, vodio je boemski život i svoje razočarenje je utapao u piću. Umro je u Beogradu 17.08.1908. godine, kao siromašna, ogorčena i veoma usamljena osoba.

Radoje Domanović je u knjizi Humor i satira je predstavio šest humorističnih i satiričnih pripovedaka koje opisuju društvo koje još uvek previre i menja se, društvo koje je prepuno izveštačenih i sitno-palanačkih odnosa koje grade sebični i zajedljivi,a ponekad i neobrazovani članovi društva.
To su likovi koji sebe nazivaju piscima,kritičarima,političarima i vođama,koji zarad svoje gluposti,sitničavosti,lične koristi i prepotentnosti koče razvitak društva, ne dajuću mu da napreduje i razvija se. U Domanovićevoj satiri najgore su prošli vlastodršci koje je predstavio kao beskičmenjake i zlotvore koji svoj narod nesvesno vode u propast. Satirični prikazi tadašnjeg političkog života su zapravo primenljivi i na ovdašnja politička dešavanja.Njegove pripovetke opisuju opšte ljudske slabosti koje ostaju u ljudima koji odbijaju da se promene na bolje te takvim sebičnim delovanjem doprinose stvaranju zlog sunovrata sopstvene zajednice.

„Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića žudeći da se otmu,da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi.Zelenilo opet sve pokri i mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže. Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj, da krene nepomičnu trulu masu! Nigde vetrića…“
Radoje Domanović, Mrtvo more