Noćno mediteransko nebo sam ugledao 6. februara 1963. godine u Kotoru. Leti, leti avion! Tako su mi govorili sredinom šezdesetih. Znali su da nebu neću odoleti. Da ću kad-tad zinuti. Iako su kasniji zalogaji naginjali ka užasu, meni se i dan-danas desi da dignem pogled u čisto nebo. I da usta otvorim. Tako knjige pišem. Diplomirao sam na BU uprkos činjenici što sam na polugodištu prvog osnovne imao upisanu jedinicu u bukvar. Nekoliko godina sam u Centru za stvaralaštvo mladih vodio književnu radionicu. Radost odlaska među nadarene bila je basnoslovna još pri prvom susretu. Romani: Autoportret, pH (finalista NIN-ove nagrade za 2007.) i Matična knjiga (u štampi). Poezija: Osmi padež.
Verujem u nepogrešivost same literature, u njenu moć da, uprkos svima i svemu, valjano prigrli a loše prokaže. Bio sam turistički vodič, apatrid i novinar. Živeo sam samački u Pragu. Nešto malo me ima po balkanskim književnim časopisima, ali sam slabo prevođen na glomazne jezike. Cehovski sam povezan, iako se otimam tumačenjima. Imam duge, česte i guste snove, „al nek je straža jaka dok je sanka svakojaka“.
Narator Ivana Branković